Šta je uspeh?

Da li uspeh za sve nas znači istu stvar?

Da li je pojam uspeha isti za seljaka na njivi, za poslovnog čoveka, za sportistu, za umetnika ili za monaha? Šta je uspeh za jednog siromaha, a šta za jednog kralja?

Karađorđevići i Obrenovići su bili srpski vladari koji su vladali zajedno skoro vek i po. Karađorđevići su bili ratnička dinastija, vojnici, borci koji su se suprostavljali svojim neprijateljima i koji su sve ratove dobili. Kralj Petar I i njegov sin, prestolonaslednik Aleksandar, bili su na pobedničkoj strani i u Prvom svetskom ratu. Za razliku od njih, Obrenovići su bili dinastija koja je vodila pacifističku politiku, oni su gledali kako da sukobe izbegnu, da pronađu kompromis, da mirnim putem dođu do rešenja. Oni su izbegavali ratove.

Srbija je u Velikom ratu od 1914-1918. godine izgubila 1.1 milion ljudi i to je bila trećina njenog stanovništva, i to trećina uglavnom muškog, zdravog i radno sposobnog stanovništva. Išavši kroz ratom opustošenu zemlju, gledajući ruševine i mrtve na sve strane, slušajući vapaj neutešnih majki za poginulim sinovima, Kralja Aleksandra je mučilo jedno teško pitanje: „Da li sam uspešan ja i moja porodica koji smo sve ratove dobili pa i ovaj Veliki rat, ali nam je zemlja opustošena i uništena a ljudi izginuli? Ili su možda uspešniji Obrenovići koji nisu hteli da ratuju, koji su se povlačili, pregovarali, ali nam je Srbija u njihovo vreme prosperirala i razvijala se, a deca školovala po najboljim školama Evrope? Ko je u stvari uspešniiji?“

Ko danas definiše uspeh?

Društvo nam danas nameće tezu da je uspešan onaj ko ima dobar posao, puno para, dobar auto, kuću sa bazenom, vikendicu, pune račune u banci? Ukoliko nemaš moć, nisi slavan, nemaš para, nemaš mnogo „konja“ u garaži, nemaš penthaus u elitnom delu grada, nemaš, nemaš, nemaš… onda nisi uspeo.

Ne postavlja se pitanje šta imaš, već je glavno pitanje šta nemaš?

I nije nam više dovoljno 60, 70 ili 80 kvadrata, treba nam 100. I nije nam dovoljno 1000 kubika, treba nam 2000. I nije nam dovoljno 1000 EUR, treba nam 2000. I sve tako u krug, kao pas koji juri svoj rep. Nikako stići sreću, nikako postati uspešan.

U stvari, nametala nam se ta teza do juče. A od juče, od juče se sve promenilo.

Cela severna hemisfera, odnosno 3.5 milijarde ljudi je zbog korona virusa ostalo zatvoreno u svojim kućama, ostalo zarobljeno bez mogućnosti da išta promeni. Milijardama ljudi sada ne mogu pomoći ni novac, ni slava, ni automobili, ni vikendice, ni velike kuće, ni moć. Ostali smo bez tog jakog, neoborivog uporišta i neke druge stvari su dobile na vrednosti i na značaju. I tek sada smo valjda shvatili poentu uspeha, shvatili smo šta u stvari sreća nije, šta u stvari uspeh nije.

Znate li priču o pet loptica?

Svako od nas u svom životu ima u ruci pet loptica. Četiri su od stakla, peta je od gume.

Četiti loptice od stakla predstavljaju zdravlje, porodicu, prijatelje i moje JA. Od gume je loptica koja predstavlja sve ono što je vezano za meterijalne vrednosti, za novac, posao, slavu, užitak. I čitavog života svi mi žongliramo sa tih pet loptica sa ciljem da ih zadržimo sve u ruci. Bilo koja od četiri staklene da padne, ona se razbija, gubimo je i više je nema. Izgubiš zdravlje, izgubiš porodicu, izgubiš prijatelje, ili što je možda i najgore, izgubiš sebe, svoje dostojanstvo, svoju slobodu, svoju dušu, svoju ličnost, svoje JA!

Jedina loptica koja može da padne i koja stalno pada je loptica od gume. Ali, kada padne, ona se odbije pa opet odskoči. Danas je gore, visoko – imam sjajan posao, puno para, slavu, užitak… Sutra je dole, na dnu – nema dobrog posla, nema para, nema slave, nema užitka… pa je sutra opet gore. I tako čitav život ta loptica svima nama ide gore-dole.

Poenta je u tome da ukoliko želimo da budemo uspešni u životu moramo u ruci da zadržimo svih pet loptica i da balansiramo njima. Ukoliko četiri staklene popadaju, ili padne bar jedna od njih, gumena loptica nam neće baš puno značiti.

Nekada velikog litvanskog košarkaša, a sada velikog trenera Šarunasa Jasukevičijusa su novinari optužili zato što je svog igrača Augusta Limu pustio da ode sa važne utakmice da bi prisustvovao rođenju svog deteta. Novinari su oštro zamerili da je trener rizikovao pobedu ekipe time što je pustio važnog člana tima da ode kući da bude uz svoju suprugu. Jasukevičijus je stao u odbranu igrača pitavši novinara da li on ima decu?

„Nisu u životu najvažnije ni titule, ni pehari, ni medalje, ni slava, ni novac. U životu su najveći uspeh deca, kada budeš imao svoju decu razumećeš to! Augusto Lima je sada gore, visoko, u emocionalnom raju!“

Iz ličnog iskustva mogu da kažem da sam ja zaista proživeo taj emocionalni raj i da sam uživao u procesu rođenja i rastanja svoje dece. Nisam želeo nijedan jedini trenutak u tom procesu da propustim niti da ga prepustim drugome, ljubomorno sam sa suprugom čuvao sve te predivne trenutke samo za nas. Gledao sam kako joj stomak raste, išao na vežbe za porodilje gde mogu i očevi da prisustvuju dajući podršku svojim suprugama (iskreno, bio sam jedini budući otac u sali među dvadesetak žena), imao tu privilegiju i čast da prisustvujem porođaju i rođenju svojih beba. Disao sam duboko uz njeno uzglavlje ulazeći zajedno sa njom u ritam porođaja, gledao kako ta mala, nestvarna, neverovatna stvorenja dolaze na svet, čuo njihov prvi plač. Kao što se seku vrpce za otvaranje nekog važnog događaja tako sam i ja sekao pupčane vrpce i na taj način svoju decu puštao u novi svet. Kupao sam ih, prepovijao, uspavljivao, menjao pelene, brisao guze i u svakom od tih trenutaka zaista svim srcem uživao.

I kada sve to prođete zaista razumete šta je u stvari u životu uspeh.

U svojoj autobiografiji veliki Jean-Paul Sartre, francuski filozof, romansijer i dramski pisac kaže sledeće:

„Polako idem ka svom kraju potpuno siguran da će poslednji otkucaj mog srca biti zabeležen na poslednjoj stranici mog dnevnika i da će smrt od mene uzeti već samo mrtvog čoveka.“

Proživeo sam život punim plućima, svakog dana uživao u trenucima sreće uz svoje najbliže, uživao u igri, prirodi, cvetu, drvetu, na livadi, sa prijateljima, gledajući našu decu kako rastu i smejući se sa svima njima do iznemoglosti. Kada smrt jednoga dana dođe po mene uzeće samo ljušturu, sve ostalo sam već ostavio iza sebe.

I zato se dobro zapitajmo, naročito u ovim danima kada nam svo materijalno bogatstvo koje imamo ne znači baš puno, šta je to u stvari uspeh i koliko smo svi mi uspešni.

Koliko smo bliski sa svojom porodicom, svojim bračnim drugom ili partnerom, decom, roditeljima?

Koliko smo bliski sa svojim prijateljima, koliko se sa njima često viđamo i čujemo, koliko vodimo računa o njjima?

Koliko brinemo o svom zdravlju, koliko se rekreiramo, koliko se bavimo sobom?

Koliko smo spremni da sačuvamo sebe, svoj duh, svoj integritet, svoje JA?

Koliko svako od nas uspeva da izbalansira sa svih pet loptica i koliko dobro uspeva da ih sve zadrži u svojoj ruci?

Zdravlje, porodica, prijatelji, sloboda. To su moji sinonimi za uspeh.