Autorka: Svetlana Bunčić, menadžer za odnose sa zainteresovanim stranama, Naftna industrija Srbije; MEMBA alumni 2017.

Nedelja 05. april 2020.

Ako je verovati Eminoj lekciji iz engleskog, najbolji obrazovni sistemi u svetu su u Finskoj i Južnoj Koreji. Njihovi učenici imaju najbolja postignuća na PISA testu, a potom najbolje rezultate u visokoj školi. Južna Koreja je jedna od najbrže rastućih svetskih ekonomija. U Finskoj je najveći kapital koji jedan zemlja ima u ljudima (eng. Human Capital Potential) – ne znam da li mi imamo sintagmu za to.

Južna Koreja i Finska do istog rezultata stižu potpuno različitim putevima. U Južnoj Koreji učenici veoma naporno rade, imaju veliki broj predmeta, provode do 9h u školi, u proseku godišnje imaju dvadeset pet radnih dana više od ostalih obrazovnih sistema, a na ukupnom školovanju čak dve godine više provode u učionici od drugih učenika širom sveta. Gvozdena disciplina i surovi kriterijumi. U Finskoj, insistriraju na tome da učenje traje čitavog života (eng. Lifelong Learning), da sva deca imaju jednake mogućnosti i jednaka prava. Insistiraju na slobodi profesora da samostalno biraju obrazovne metode i program. Cilj im je da iskoriste potencijal svakoga do maksimuma. Mala odeljenja, mnogo praktičnog rada na projektima, i van učionice. Neformalno obraćanje. Deca za život, a ne za školu uče.

Do istog cilja, može se različitim putevima.

Interesantno i svakako ne slučajno, je da je Južna Koreja zemlja koja se najbrže i najefikasnije razračunala sa Covid 19. Finska statistika izgleda odlično u odnosu na sve druge Skadinavske zemlje na današnji dan. Možda ipak ima nešto u obrazovanju populacije.

Pre 3 godine upoznala sam sjajne ljude na njihovom i svom lifelong learning putu. Danas smo u 17h pili zajedno kafu u izolaciji. Generacija MEMBA 2017/2019.

Subota 04. april 2020.

Obala Dunava. Širina. Beskrajno nebo. Sunce i zaslepljujuće zelena trava. Na samo pet minuta od kuće. Nikada ranije nismo tu bili. Hodamo i obožavamo svaki trenutak. Na dvadesetak minuta vidimo po još dvoje ili troje koji hodaju ili trče. Nasmejemo se jedni drugima, nazovemo dobar dan, dodatno se odmaknemo iako smo i ovako dovoljno udaljeni i mimoiđemo se. Podseti me to na šetnju u Alpima sa Cicom i Kristijanom. Bilo mi je neobično kako se nepoznati ljudi pozdravljaju veoma srdačno u mimohodu. Cica nam je objasnila da su šetači po Alpima povezani ljubavlju prema planini, da je veoma uobičajeno takvo srdačno pozdravljanje. Eto, tako i šetači u mobilnoj izolaciji kod nas. Prepoznaju se međusobno.

Sreda 01.04.2020.

Planovi su se pokvarili svima koji u životu nešto planiraju,

Teodora je javila da je otkazan projekat dogovoren za april. Milicu su obavestili da su, na žalost, poziciju za koju je prošla sve krugove razgovora, „zbog ove situacije“ popunili internim kandidatom. Ema je trebalo da ide u Italiju na razmenu učenika za vreme Uskršnjeg raspusta. Đorđevići je trebalo da provedu Uskrs u Parizu. Stevan je objavio na fejsbuku da je od 01. aprila trebalo da pređe u Bristol sa porodicom da radi za istu kompaniju u kojoj radi u Beogradu. Propalo. Otkazan fudbal, otkazan Wimbldon. Otkazane Olimpijske igre. Prethodna dva puta to se dogodilo za vreme Prvog i Drugog svetskog rata. Sada je onda, po tome sudeći, Treći svetski.

Neplanirano, dobili smo priliku i vreme da zastanemo, da se smirimo i umirimo. Da čujemo svoje misli i oslušnemo ljude oko sebe. Da naučimo nešto novo o našoj deci. Da nas ona upoznaju kakvi smo i utorkom pre podne. Da igramo zajedničke igre. Da slikaš ženu namrštenu dok pegla. Da opominjemo jedni druge da previše jedemo i da ćemo se kotrljati „kad sve ovo prođe“. Da se „smejemo od smeha“ i kikoćemo dok obrazi ne zabole.

Da budemo u trenutku prisutni. Da dobro zapamtimo ovo vreme koje se neće vratiti. Ne, nije da ga nećemo moći nadoknaditi. Ovim sada nadoknađujemo tek mali deo propuštenog.

Ponedeljak 30.03.2020.

 Stvaramo privid kretanja.

Potrebno nam je da imamo osećaj da se krećemo. Sastanci, vebinari, pozivi, coaching, intervjui, pisma, videa, objave. Stvaramo buku. Buku i bes.

Stvaramo privid kretanja, jer tako imamo osećaj da ćemo poništiti činjenicu da se nešto dogodilo. Ako je ignorišemo nestaće. Kao dete kada prekrije rukom oči kada hoće da se sakrije.

Sasvim je u redu da se ućutimo i zatvorimo oči. Da budemo sami u sebi. Da za promenu čujemo samo svoje misli ili ni njih. Sasvim je u redu da ponekad sačekamo u koloni vozila dok se ne upali zeleno da ponovo krenemo.