Kako demokratija utiče na ekonomski rast?

Ovo je staro akademsko pitanje. Ali baš sada, baš ovde, ono ima veliku praktičnu važnost.

Među ekonomistima koji statistički analiziraju ove stvari, dugo je dominirao stav da političko uređenje nije presudno za privredni rast. Sa jedne strane, očigledno je da su do sada ekonomski najjače zemlje sveta, Zapadna Evropa i anglosaksonski svet, istovremeno bile i stabilne demokratije. Statistiku su, međutim, kvarili izuzeci. Prvo su to bili azijski tigrovi poput Hong Konga i Singapura, a zatim, sve do danas, Kina. Za svaku bogatu demokratiju mogla se pronaći neka siromašnija privreda koja je rasla brže, a bila pod autokratskim režimom.

Ovakve situacije objašnjavane su pragmatizmom. Kada nešto konkretno treba uraditi, demokratija ume da frustrira. Morate da pravite koaliciju sa protivnicima, da se natežete sa parlamentom, sudovi vas blokiraju, mediji traže objašnjenja. U autokratiji se sve može uraditi brzo i efikasno.

Ipak, demokratija je širom sveta i dalje prilično nova stvar. Kako su godine prolazile i sve više zemalja ulazilo u priču, uzorak je rastao, a zaključci menjali. Konsenzus se među ekonomistima pomerio prema nalazu da je dugoročno ipak bolje kladiti se na demokratiju.

Razlog je, ukratko, što apsolutna vlast apsolutno kvari. Čak i ako vam se isprva posreći da dobijete ekonomski kompetentnog diktatora, vlast vremenom kvari ljude. Demokratska vlast može doneti i lošije ekonomske odluke, ali je podložna smenama – i taj se princip na duži rok pokazao važnijim. Ako je cilj podizanje BDP-a u narednih pet godina, moguće je da će vam neki kompetentni autokrata to bolje završiti. Ali ako je cilj dugoročni prosperitet države – u narednih dvadeset, trideset ili pedeset godina – demokratija je bez sumnje bolja opcija. Ista istraživanja kažu da je ta veza između demokratije i dugoročnog ekonomskog rasta složena i posredna. Nije stvar u tome da će demokratska vlast nužno birati bolju ekonomsku politiku od autokratske, već da demokratija donosi niz drugih prednosti sa blagotvornim dejstvom na prosperitet. Mirna predaja vlasti kroz slobodne i fer izbore smanjuje rizik od nemira i nasilja. Vlasti i ekonomske politike se smenjuju, ali ukupno okruženje ostaje suštinski predvidivo. Možete praviti dugoročne poslovne planove, a to je privredi važno.

Onda, demokratija podrazumeva veću transparentnost i jače civilno društvo. Tu spadaju neprofitne organizacije i slobodni mediji koji drže vlast pod lupom. Javne usluge zbog toga budu kvalitetnije, javni sektor produktivniji, korupcija ređa, a infrastruktura pouzdanija.

Nalazi kažu i da se u demokratijama ljudski kapital bolje razvija. Politička otvorenost podiže kvalitet obrazovanja, prijatnije političko okruženje povećava izglede da talentovani ljudi ostanu u zemlji. Još važnije, slobodno društvo podstiče preduzetnički duh, ključni pokretač ekonomskog napretka.

Mehanizmi su, dakle, posredni. Poslednja Nobelova nagrada za ekonomiju dodeljena je ljudima koji su svoja obimna empirijska istraživanja sumirali ovako: „Institucije su fundamentalni uzrok dugoročnog ekonomskog rasta.”

Treba samo imati u vidu da se te institucije ne mogu svesti na „poslovno okruženje“ o kojem se često govori, gde se firme lako otvaraju i dozvole brzo dobijaju. Institucije su pre svega političko pitanje i počinju od demokratskog poretka – od fer i poštenih izbora na kojima se vlast redovno smenjuje, nezavisnog pravosuđa, slobodnih medija, slobode građana da bez straha izražavaju svoje stavove, i odgovornosti vlasti prema javnosti. To su politički temelji ekonomskog prosperiteta.

————————

Ne radi se samo o Srbiji. Ko god sumnja u značaj političkog okruženja u ekonomiji, neka pogleda trenutno stanje najuticajnije privrede sveta.

Pre dva meseca sam u ovoj istoj kolumni vrlo optimistično najavio novi mandat Donalda Trumpa. Danas stvari ne izgledaju tako dobro. Američke berze beleže pad. Poslednje prognoze upozoravaju da privredi sledi recesija. Ništa od toga nije bilo ranije predviđeno i sve je direktna posledica Trumpovih poteza.

Ekonomski program je Trump tokom kampanje bazirao na rastu, preduzetništvu, smanjenju državnog uplitanja i na nešto agresivnijoj trgovinskoj politici. Ali retorika kampanje i realnost izvršne vlasti nisu isto.

Najveći problem je što se Trump sve više percipira kao rizik za ustavni poredak. U prethodnom mandatu, njega je deo državne administracije sprečavao da ostvari svoje zamisli – zbog prirodne inercije u velikom organizacijama, zato što je sam postavio pogrešne ljude na najviše pozicije, i zato što ga ni sopstvena stranka nije u svemu podržala. Zbog toga, Trump ovog puta pokušava da ojača predsedničku, izvršnu vlast, na račun druge dve grane vlasti. Kongres, u kojem njegovi Republikanci imaju većinu, za sada na to uglavnom ćuti. Muskov DOGE, „odeljenje za državnu efikasnost“ je saučesnik u jačanju izvršne vlasti, jer u svom pokušaju da smanji troškove države zaobilazi mnogo procedura. Sudovi na to pružaju otpor i pred njima se vodi mnogo postupaka koji ispituju legalnost i ustavnost raznih poteza. Ali zbog toga je sudska grana vlasti i sama na udaru, iako za sada samo retorički.

Uz svu tu halabuku, DOGE čak i ne uspeva da smanji potrošnju i budžetski deficit. Musk uz mnogo pompe pronalazi navodne prevare i zloupotrebe, ali takve objave obično budu brzo demantovane, manje glasno. Realnost je da u američkoj državnoj potrošnji prosto nema toliko krađe i prevara. Lako je naći primere trošenja na stvari koje deluju besmisleno, ali to je druga priča. Takve odluke obično prođu kroz Kongres, razne komisije, provere i gomilu potpisa. A jedini koji može da ih smanji jeste opet Kongres. Pošto je ubedljivo najveći deo budžeta vezan za odbranu, socijalu i zdravstvo – a to su oblasti koje Kongres nerado dira – sve je jasnije da je DOGE više politički šou nego ozbiljna ekonomska reforma.

Ista kombinacija radikalizma i neozbiljnosti ogleda se i u carinskoj politici koja trenutno dominira naslovima. Na stranu što carine svakako nisu dobro rešenje, još veći problem je haotičan prisutp. Trump jednog dana uvede carine od 25% Kanadi i Meksiku, zapreti EU sličnim merama, najavi 60% prema Kini, zatim sve to odjednom odloži, pa ponovo uvede, pa sledećeg dana ipak napravi izuzetke. Ništa se ne zna.

Privreda ne trpi haos. Kao što je Vukadinović iz gornjomilanovičkog Metalca koji izvozi u Ameriku nedavno u intervjuu objasnio, za proizvođača i 10% carine može značiti razliku između profita i gubitka. A kad se carine menjaju na nedelju dana, niko ne može praviti ozbiljne planove.

Berze sve to dobro vide i pokazuju šta misle. U nepuna dva meseca od predsednčke inauguracije, indeksi SP 500 i Nasdaq pali su za po desetak procenata – predvođeni Teslom, čija se cena bezmalo prepolovila.

Ponoviću: Institucije su fundamentalni uzrok dugoročnog ekonomskog rasta.