Autorski tekst Slaviše Tasića, ekonomiste i dugogodišnjeg predavača Mokrogorske, specijalno pisan za Mokrogorsku.

U jednom periodu 2000-ih, u Srbiji je vladala opsesija deficitom u spoljnoj trgovini. Jedan broj ekonomista tada je ubedio medije i javnost da je spoljnotrgovinski deficit, tim rečima, „najveći problem naše privrede“. To je postala neka vrsta mantre koju su svi ponavljali.

Spoljnotrgovinski deficit, međutim, ne da nije bio najveći problem naše privrede – on uopšte nije bio bilo kakav problem. Deficit u robnoj razmeni bio je benigna i neminovna posledica drugih ekonomskih dešavanja.

Naime, platni bilans – koji meri ulazak i izlazak novca iz zemlje po svim mogućim osnovama – uvek je u ravnoteži. Novac koji uđe u zemlju mora iz nje i da izađe, ili da završi u deviznim rezervama. Trećeg nema.

Ako zemlja ima neto priliv stranog novca i ako ne vodi politiku gomilanja deviznih rezervi, ona će imati deficit u trgovinskom bilansu. Uvoziće više nego što izvozi. To je makroekonomska zakonitost, neminovna poput zakona spojenih sudova u fizici.

Srbija je tada imala velike trgovinske deficite zato što je imala velike prilive novca iz inostranstva. Imala je suficit u trgovini uslugama. Imala je strane direktne investicije, kroz nova ulaganja i kroz privatizaciju. Imala je priliv doznaka i donacija, kao i državnih i privatnih kredita iz inostranstva. A kada privreda kao celina ima neto priliv, ne možete izbeći trgovinski deficit – osim, još jednom, ako sav taj novac ne sterilišete, odnosno ne sklonite u devizne rezerve.

Nije svaki priliv jednako dobar. Ako se država zadužuje da bi trošila, to je priliv koji podstiče trgovinski deficit. Ali deficit je tu samo simptom – koren problema je zaduživanje. Ako u zemlju stižu privatna strana ulaganja, to će takođe podići trgovinski deficit. Ali u tom slučaju deficit nije nikakav problem, već benigna posledica jedne pozitivne pojave. Može li tako zauvek? Ako je priliv zdrav – može. Koliko investicija, toliko deficita.

Bolje je da devize stižu kroz privatna i nesubvencionisana strana ulaganja nego kroz zaduživanje države. Ali važno je shvatiti da su takvi faktori, ta makroekonomska kretanja, fundamentalni uzroci suficita ili deficita u spoljnoj trgovini. Privreda može biti najkvalitetnija i najkonkurentnija na svetu – ali ako ima neto priliv kapitala, imaće deficit u trgovinskom bilansu. Takva privreda će izvoziti mnogo, ali će uvoziti još više, jer taj neto priliv traži izlaz. Spojeni sudovi.

Ova pravilnost u Srbiji važi i danas, na manje dramatičnom nivou, pa se o deficitima manje govori. Zemlja svake godine ima neto priliv kapitala i, posledično, trgovinske deficite. Moram da pohvalim domaću stručnu javnost – retko ko danas viče da je to veliki, ili bilo kakav, problem.

Nažalost, opsesija koja je tada bila zahvatila Srbiju sada je obuzela najvažnije donosioce ekonomskih odluka na svetu. Videli ste vesti – Tramp je celom svetu uveo ogromne carine na izvoz u Ameriku.

I po svemu što vidimo, odluku su doneli upravo pod uticajem zablude da su trgovinski deficiti veliki problem i čak neka vrsta gubitka za zemlju. Kao što je Piter Navarro, Trampov savetnik za trgovinu i glavni arhitekta carinskog šoka, prošle nedelje napisao za Financial Times: „Kumulativni trgovinski deficiti od 1976. do 2024. preneli su preko 20 biliona američkog bogatstva u inostranstvo.“

Ako je to stvarno tako, onda ja redovno „prenosim na hiljade dinara svog bogatstva supermarketu“. Ali nije tako, jer niko nije ništa preneo – ljudi samo kupuju robu za novac. Da nešto gube, ne bi to uporno radili.

Ako između srpske i američke privrede ima ikakve sličnosti, ona je u strukturi platnog bilansa. U SAD su stranci uvek ulagali i nastavljaju da ulažu novac, i to je za američku privredu dobro. Takođe, američka država voli da se zaduži – i to je manje dobro. Ali po oba ova osnova, i još nekoliko drugih, novac stalno stiže u zemlju. Kao i Srbija, Amerika je stalno u neto plusu po prilivu kapitala. Takođe, Amerika je veliki izvoznik usluga, počev od tehnoloških giganata. To je takođe priliv novca. Pošto Fed ne prikuplja devizne rezerve, sav taj priliv mora nekako da izađe. I on, prirodno, izlazi tako što ga Amerikanci troše na uvoz. Nema gubitka, nema nepravde – na delu su samo neizbežni ekonomski zakoni.

Uz priču o deficitu ide još jedan loš argument za pravdanje carinskih barijera: „Amerika više ništa ne proizvodi, ali ako zaštitimo domaće firme od strane konkurencije, one će opet početi da rade.“

I sa ovom idejom imamo iskustva. Uvek deluje privlačno na prvi pogled, čak bi i pogodovala pojedinim firmama – ali na nivou cele privrede, ne prolazi ekonomsku logiku.

Amerika, naime, već proizvodi mnogo toga. Ljudi se tamo već nečim bave. Nezaposlenost je niska, resursi su uposleni. Kada kažete da Amerika treba sama da proizvodi majice i patike umesto da ih uvozi iz Azije, kao što trgovinski sekretar traži, onda morate dovršiti rečenicu i objasniti – umesto čega? Ako se Nike patike budu pravile u Teksasu umesto u Vijetnamu, čega će Teksas proizvoditi manje? Ne možete tek tako dodati fabriku – resursi su već angažovani. A ako se iPhone bude sklapao u Kaliforniji umesto u Kini, koje će se proizvodnje Kalifornija odreći? Moralo bi da bude manje softvera, manje dizajna ili manje filmova – onoga u čemu je stvarno dobra, da bi radila ono u čemu je manje efikasna.

Bilo da ste Vijetnam ili Kalifornija, trgovina vas tera da se specijalizujete u onome u čemu ste zaista dobri. Trgovinske barijere remete tu logiku i zato smanjuju ukupan dohodak – za sve uključene strane. I ovo je jedna stvar u kojoj su profesionalni ekonomisti gotovo saglasni, od levice do desnice. Sa retkim izuzecima, koje država uvek nekako nanjuši i uzdigne.

Srbija ima robni suficit sa Amerikom, a po novoj tarifi određena joj je carina od 37%. Računica iza toga je krajnje paušalna – uzet je američki deficit sa svakom zemljom, pa je uvedena carina taman tolika da ga teoretski izbriše. Te se carine sada nazivaju recipročnim, ali one to nisu. Srbija prema Americi ima carine u skladu sa opštim režimom za zemlje s kojima nema trgovinski sporazum – što je u proseku 7–8%.

Posledice su, međutim, ozbiljne. Ne radi se samo o udaru na srpske izvoznike u Ameriku, već o sudbini cele globalne ekonomije. Jer, koliko god da znate o lancima snabdevanja – verovatno ih i dalje potcenjujete. Svaki ozbiljniji proizvod danas je razložen na stotine komponenti koje se prave u desetinama zemalja, prelazeći razne granice. Kada se takav sistem poremeti, ne gube samo izvoznici. Kroz niz posrednih veza, gubimo svi.

Berzanski trgovci gledaju unapred i ništa im se ovde ne dopada. Od januara su vrednosti američkih firmi pale za, u proseku, 15–20%, a ni ostatak sveta ne prolazi ništa bolje. Dok završavamo ovaj tekst, carine su stavljene na pauzu – bar na 90 dana. Možda će se neko do tada predomisliti.