Poslovna zajednica je prerano izgubila jednu od perjanica modernog srpskog preduzetništva. Praštamo se od privrednika koji je obeležio epohu tranzicione privrede Srbije, našeg gosta na Vivaldi forumima i Laureata Vrline 2015. godine. Neka mu je Večna slava!

U nastavku je tekst koji je nastao umesto obrazloženja za dodelu godišnjeg priznanja Laureat Vrline za 2015. godinu iz pera našeg novinara Aleksandra Apostolovskog.

Miodrag Kostić Kole

Miodrag Kostić Kole je otelotvorenje srpskog preduzetništva: on nikada nije radio u socijalističkoj firmi, recimo, u nekakvom velikom poljoprivrednom gigantu u Vojvodini. Naime, još kao dečak, bilo mu je 15 godina, Kole je shvatio da je daleko pametnije da postane njihov vlasnik, nego njihov radnik. Verovatno mu je to menadžersko otkriće sinulo kada je nosio na leđima džakove cementa. Ništa ne budi menadžerski duh, kao što je to rad kroz patnju.

Rođen u Vrbasu kao sin jedinac čiji je otac bio vozač, a majka kuvarica, Kostić nije imao drugačiji izbor, nego da počne da zarađuje radeći fizičke poslove. Ravničar, poreklom iz Crne Gore, pokazao je da i u Srbiji sa pokrajinama, može da se ostvari – američki san. To da potiče iz ugledne i skromne radničke porodice, moglo ga je uvesti na velika vrata u partijski komitet, pa da tako započne njegov razvojni put – kroz birokratske struture socijalističko-samoupravnog sistema koji se raspadao.

Kostić, međutim, ne odlazi u Savez komunista, ne želi crvenu knjižicu, već postaje avangarda u privatnom biznisu. Završava Ekonomski fakultet u Novom Sadu i iste, 1983. godine, otvara firmu i počinje da se bavi proizvodnjom kukuruznih pahuljica. Ali ne zadovoljava se da pravi kokice, već grabi napred, na čvršće materijale. Kostić prelazi na proizvodnju cigala…

Valjda se asortiman poklapao sa njegovim karakterom. Neko bi zastao tu, zadovoljio bi se solidnim prihodima i prepustio se melanholiji ravnice.

Kostić 1989. godine, u firmi “MK Commerce”, sa samo pet zaposlenih, daje pun forsaž i 1995. godine, na njegovom platnom spisku nalazi se oko 400 imena. Sada je taj poslovni sistem razvrstan u 35 kompanija i zapošljava oko 4.500 ljudi u Srbiji i Ukrajini.

Čim čovek pogleda Kostićevu organizacionu šemu MK Group, jasno je da je stvorena korporacijska megastruktura, zasnovana na potpuno transparentnom principu, odnosno kompanijskoj kulturi kojoj teže najmodernije firme i institucije, od Pepsi Kole do Majkrosota. Praktično, kompanija pokriva najvažnije sektore privrede: od poljoprivrede, prerađivačke industrije, hotelijerstva, kompjuterske tehnologije, obnovljivih izvora energije… Ali, sva mudrost i vizija nalazi se u jednoj glavi i u genijalnoj poslovnoj inspiraciji momka iz Vrbasa. Razume se da takvu genijalnost nekako po pravilu prate makroekeonomski uslovi… Odnosno, famozni privredni ambijent. Te dve stvari, Kostićeva vizija i politika razvoja zemlje, nikako se ne razdvajaju više od dve decenije.

Zapravo je tajna u tome da je jedan od najvećih privrednika u Srbiji i jugoistočnoj Evropi i vlasnik kompanije sa trenutno najvećom vertikalno integrisanom poljoprivrednom kompanijom na kontinentu, savladao i politički menadžment, kao jedan od najbližih saradnika i prijatelja Zorana Đinđića. Ni ta saradnja ga nije zaustavila, niti ga je usporila…

Naprotiv, energije Đinđića i Kostića podstiču obojicu. Ovaj drugi, međutim, napušta politiku i posvećuje se isključivo razvoju kompanije. Postavši kralj šećera, uspeo je da tu slatku privrednu granu pretvori u jednu od retkih koja je konkurentna proizvođačima Evropske unije, ali on ni tu ne koči, mada bi mnogi na njegovom mestu zastali. Bar da poližu prste.

Kostić, međutim, ima viziju, ambiciju i kapital. Osvaja nove oblasti, kao što je hotelijerstvo i apartmanski kompleks na Kopaoniku. Obnavlja hotele Grand i Angella, kao i apartmansko naselje Konaci “Sunčevi vrhovi”. Sa vrha Srbije, kako geografski, tako i simbolično, on investira u obnovljive izvore energije. Ali, ideolog srpskog preduzetništva zna da snaga i mudrost ulaze na usta, te kupuje Carnex, vodeću srpsku kompaniju u oblasti proizvodnje mesa i prerađevina od mesa.

Kostić zna još nešto. Da bi opstao, moraš imati dobru saradnju s bankama. Ili, još bolje, moraš imati svoju banku, te je sada i predsednik Upravnog odbora AIK banke. Ali, Kostić, nije tek običan preduzetnik koji osvaja poslove i kompanije, već je i čovek koji se dobro seća kako je započeo i odakle potiče.

Ili, što bi se reklo, Kole se nije pokondirio. To se, u korporativnom novogovoru naziva – društvena odgovornost. Time zaista može da se podiči. Krajem 2012. godine izgradio je kuću za mlade u SOS Dečijem selu u Kraljevu, a tokom leta naredne godine, osnovao je zadužbinu porodice Kostić, koja je postala novi dom oboleloj deci od raka, pri Institutu za zdravstvenu zaštitu dece i omladine Vojvodine. Bogati ljudi u Srbiji mahom, zaboravljaju bogatu tradiciju zadužbinarstva. Kostić je lider i u oblasti filantropije. Kako vreme protiče, čini se da će to postati jedan od najvažnijih kriterijuma za definiciju lidera u biznisu. Dakle, ne pohlepan, već čovečan.

Aleksandar Apostolovski