Kada sam doneo odluku da napustim dve decenije dugu korporativnu karijeru, mnogi su bili začuđeni. “Šta se desilo?”, “Pa imaš dobru poziciju i ugled u kolektivu, zašto to da napustiš?” i “Sigurno si dogovorio bolju varijantu, zar ne?” bila su mi često postavljena pitanja tih dana. Iako mi to tada nisu verovali, doneti tu odluku mi nije bilo teško, a evo i zašto. 

Prvi razlog je bio osvešćivanje da je sloboda po mom shvatanju mogućnost da radim ono što želim, kada i koliko to dugo želim. Drugi razlog je spoznaja da na zadovoljstvo mojim životom najviše utiču ljudi sa kojima provodim vreme. Pošto najviše kvalitetnog vremena ne provodimo sa porodicom niti sa bliskim prijateljima, već sa kolegama, to znači da je njihov izbor ekstremno važan. Treći razlog je moja potreba da delim dragocena znanja koja sam stekao sa ljudima koji imaju potencijal da čine dobro jer će tako svet postati bolji.

Uviđajući da je preuzimanje većeg nivoa kontrole nad svojim životom moguće jedino ako preuzmem i veću odgovornost za njega, napustio sam korporativni ambijent u kojem sam profesionalno stasavao, te video kako stvari treba, ali i ne treba raditi. Iskorakom u neizvesno, van kompanijske bezbednosti, cilj mi je bio i da sagledam svoju stvarnu vrednost. 

U startu sam odlučio da pažljivo biram sve sa kojima ću deliti dane, i klijente i saradnike i partnere i ljude koje ću da podučavam. Da je bilo lako, nije. Da je vredelo – apsolutno. A kada sam se samostalno dokazao kao konsultant i trener, došla je i ponuda da snage udružim sa najboljima u regionu. 

Na isteku pandemije, u toku koje su nam mogućnosti bile značajno sužene, dobio sam poziv da se upoznam sa najužim krugom Mokrogorske poslovne škole. Da bih na razgovor pristao, u skladu sa svojim ciljevima, interesovalo me je da saznam da li su dobri ljudi u pitanju. I to je zapravo jedino što sam pitao Konstadinović Bojana koga sam od ranije znao iz Mense Srbije, a koji je praktično od početka bio u priči sa Mokrogorcima.

Odličan prvi razgovor, potom poziv da održim predavanje još dok sam pod utiscima išao ka kući. Zatim prelepo druženje sa zaposlenima škole tokom interakcije na mom predavanju i poziv da budem gost škole u Mećavniku, te vidim kako svoja znanja dele ostali predavači na tom, svakako posebnom, mestu. Nema potrebe da ističem koliko sam uživao u energiji koju emituju Danijela Nedić i Tanja Kljun tokom njihovih obuka – poseban je trenutak kada shvatite da niste sami u shvatanju da je podučavanje kakvo imamo u obrazovnom sistemu prevaziđeno i da može mnogo bolje.

Moja priča sa Mokrogorskom poslovnom školom sada traje bezmalo tri godine u okviru kojih sam stalno povećavao svoju ulogu i doprinos. Tamo sam našao predivne ljude i dobio mogućnost da upoznam stotine pregalaca koji rade na podizanju firmi i unapređenju ovog prelepog dela planete.Tamo sam dobio priliku da svoja znanja i iskustva prenosim na posvećene profesionalce koji doprinose da živimo u boljem i bogatijem društvu. Zato nije čudo što sam poziv da uđem u partnerstvo doživeo kao vredno priznanje i veliku čast. Velika je stvar biti član vrhunskog tima sa misijom da ljudi i biznisi postanu bolji!