Dnevnik u vreme Korone #7
Autorka: Svetlana Bunčić, menadžer za odnose sa zainteresovanim stranama, Naftna industrija Srbije; MEMBA alumni 2017.
Utorak 24. mart 2020.
Ustala sam rano. Odradila vežbe. Spremila doručak. Na posao stigla na vreme. Dugme za uključivanje laptopa nije zakazalo. Mejlovi, video sastanci, telefonski razgovori. Da li se samo zavaravamo ili onim što radimo stvarno doprinosimo povećanju vrednosti?
Snimak iz velike hale Beogradskog sajma, našao je svoj put do svakog od nas za svega par minuta. Vojska vadi iz kamiona krevete i raspoređuje ih u urednu formaciju, jedan pored drugog, njih tri hiljade. Prelazimo na masovno testiranje i izolovanje zaraženih po preporuci tima stručnjaka iz Kine.
Svetska zdravstvena organizacija daje preporuke na osnovu kojih vlade zemalja u kojima se virus pojavio donose mere. Još nema čarobnog štapića. Pokušaji i pogreške. Razlike u strategiji borbe sa koronavirusom reflektuju razlike u ključnim vrednostima određenog društva i neodvojivo, crte ličnosti trenutnog lidera, što je možda isto, ukoliko pretpostavimo da je ona ili on projekcija duboke slobodne volje građana. Od vanrednog stanja, zabrane okupljanja, ograničavanja kretanja, zatvaranja granica, preko preporuka za držanje distance, do čak onih država gde škole još uvek rade i virus se tretira kao prirodni evolutivni izazov u procesu selekcije stanovništva. Razlikuje se ton komunikacije i vrednovanje individualnih sloboda u odnosu na kolektivno. Neke vlade nude „podršku građanima da prebrode krizu“, a neke druge „rešavaju krizu i propisuju građanima mere koje treba da slušaju.“
Pada mi na pamet tinejdžerski roman „Divergentni“ koji sam Emi maznula da pročitam na jednom od letovanja. U toj budućnosti nema nacija, postoji pet vrednosnih frakcija na koje je ceo svet podeljen: Neustrašivi, Učeni, Nesebični, Miroljubivi i Čestiti. Pitam se sa kim od onih koje poznajem bih se opet obrela u istoj.
Ponedeljak 23. mart 2020.
Noć je i pada sneg. Naglo je zahladnelo. Ne čitam, ne radim, ne vežbam, ne gledam film, ne pričam ni sa kim.
U praksi, ne postoji nešto što zovemo kontrola emocija. Sintagma je kontradiktorna. Ako su već prisutna, osećanja upravljaju. Otvaraju nam oči šta da vidimo, ćule nam uši kako da čujemo, baždare um kako da mislimo. Razmiču zavese kako im se ćefne, postavljaju ramove, modlice, pale nam reflektore. Nižu se slike koje maštamo, a mozak ne razlikuje šta je stvarno, a šta fiktivno.
Strah. Plašimo se da gubimo, nepovratno, sigurnost, kakvu takvu, ovog nesavršenog sveta u kome smo živeli. Predvidivost sopstvenih i tuđih obrazaca. Materijalnu sigurnost. Koju god lopticu iz ovog bubnja da izvučemo slični su ishodi. Anksioznost, briga, teskoba, panika, prestravljenost. Da će sutra biti strašno. Da ništa neće biti kao što je bilo. Da ćemo biti na gubitku. Da klizimo u siromaštvo.
Ali, nismo ništa ni imali. Samo projekcije naših ubeđenja. Nad nama su ionako konstantno brige i strahovanja od gubitka, od pada cene nafte, od posledica globalnog zagrevanja, od kraha berze. Da li je zaista svet juče bio tako dobar, da je njegov nestanak tako tragičan ishod. I, to drugačije sutra, zašto smo sigurni da je gore od juče. Možda je svet koji imamo šansu da vidimo iza horizonta zaista najbolji od svih mogućih svetova. Ne verujemo? Zato što umemo da projektujemo samo loše? Nije li svet koji stvaramo uvek i samo projekcija uverenja i vrednosti nas samih. Verujmo da ćemo opet biti dobro i radujmo se novom svetu koji se pomalja.
Ne postoji nešto što zovemo kontrola emocija. Postoji samo njihovo odsustvo. Rešimo ih se.
