Autorski tekst Slaviše Tasića, ekonomiste i dugogodišnjeg predavača Mokrogorske, specijalno pisan za Mokrogorsku.

Vratiće Ameriku na fabrička podešavanja. To je ideja.  

U nedeljama posle izbora, mnogi – a u to ubrajam kolumniste Danasa, američke levo-liberalne medije i celu Evropsku uniju – ne razumeju šta se dogodilo i zašto je Tramp odneo tako ubedljivu pobedu. Usredsređeni su na njegovu ličnost, pominju rasu, klasu, prošlost, privatni život i karakter, ne shvatajući da Amerikanci uopšte nisu glasali za Trampa zato što misle da je fin, pristojan i smeran. Niko nije tako naivan. Ljudi su glasali za Trampa urpkos njegovim karakternim osobinama. Na ovim izborima nije pobedio Tramp – pobedile su Trampove ideje.  

 „Trampove ideje“ nije fraza koja se često čuje, ali možda bi trebalo. Donald nije profesor Harvarda ni član akademije nauka, ali glas za njega bio je idejni u jednom veoma američkom smislu. Na ovim izborima odlučivalo se između dve ideologije – tradicionalnog američkog konzervativizma i levog, tehnokratkog socijal-liberalizma.  

Ne postoji američka ideja koja je snažnija od slobode govora. SAD su nastale na toj slobodi. Kada su prvi evropski doseljenici, bežeći od religijskih sukoba i represija došli na novi kontinent, najpre su uveli pravilo da se nikome ne sme nametati religija niti ograničavati šta će javno da kaže. To je postalo prvi i najvažniji amandman američkog ustava.  

I u slobodi govora neki mediji imaju veći uticaj od drugih. Ali kako su klasični mediji poslednjih godina posustajali pred konkurencijom društvenih mreža, velike tehnološke firme počinjale su da na javno mnjenje utiču moderacijom sadržaja. Većinski vlasnici ključnih firmi poput Alfabeta, Majkrosofta, Mete i tadašnjeg Tvitera su i sami ideološki bliži levici i moderacija sadržaja nije se zaustavila samo na neophodnoj iz bezbednosnih razloga, već je prerasla u favorizovanje jednih a potiskivanje drugih političkih sadržaja.  

Sve to uglavnom nije bilo nelegalno, jer su u pitanju privatne firme. Ali nije bilo ni transparentno i ljudima je postajalo sve jasnije da neko njima manipuliše. Ilon Mask je kupio Tviter i usput ga dobro preplatio. Ali je Tviter, sadašnji X, onda ukinuo ideološko-političku moderaciju i postao pravi otvoreni forum saglasan američkom idealu slobode govora. To je imalo simbolički ali i ogroman praktični značaj, jer je jedan važan medij sada postao otvoren i neutralan.  

Mask je odigrao i drugu ključnu ulogu u pobedi Trampa. Do pre par godina – pa čak i do pre samo nekoliko meseci – Trampovo ime se u pristojnom društvu nije pominjalo. U Silicijumskoj dolini se podrazumevalo da ste na strani Demokrata, jer su oni tradicionalno smatrani za finu i tolerantnu stranku. Lideri doline bili su na toj strani, a drugi bez mnogo pitanja sledili svoje idole. Mask, koji je i sam prethodno glasao za Demokrate, sada je promenio stranu. A kada se on usudio da to javno uradi, ostalima je bilo lakše da otvore dušu.  

Mask je, poput slobode govora, jedan klasični američki fenomen. Ovaj imigrant došao je iz Južne Afrike sa malo para, a postao najbogatiji na svetu. I to nije uradio kroz banku, berzu i konsalting, već kroz proizvodnju opipljivih stvari. Kao nekada Amerika, pomerio je granice mogućeg jer se usudio da eksperimentiše gde drugi nisu smeli. Za Evropljane sam manje siguran, ali američki glasač jako voli ljude koji rizikuju da bi nešto napravili. Takav milijarder im ne smeta, već mu se dive.  

Maskov glavni razlog da raskine sa Demokratama bio je to što su oni zagazili u ideologiju „woke“ ili „budne“ levice. Ova ideologija ljude deli po identitetu – da li su beli, crni, strejt, gej, trans, itd. – a onda sve to posmatra kroz prizmu privilegije. Tako neke grupe ljudi proglašava za privilegovane zato što su muškarci ili belci, a druge za potlačene, opet na osnovu pola, boje kože i seksualnog opredeljenja. Zatim poziva državu da tako definisane grupne nejednakosti ispravlja, da ugroženim identitetima pomogne, a privilegovanim identitetima odmogne.  

Amerika već odavno ima jednu dozu tolerancije za nešto u tom pravcu. Pozitivna diksriminacija ove vrste u zakonima zemlje postoji već pola veka. Ali u poslednjih nekoliko godina stvari su se otrgle kontroli. Nova ideologija promovisala se i nametala svuda od škola do velikih kompanija koje su ili same to htele, ili gledale da se dodvore državi.   

Ekonomski, Amerika je zbog svoje preduzetničke baze izuzetno otporna. Stvari, u proseku, nisu išle loše. Međutim, kada se makro indikatori razlože na sitnije delove, slika nije bila za sve tako blistava. Rast berzanskih indeksa, pa čak i rast BDP-a, bili su daleko brži od rasta onoga što je glasačima mnogo važnije – srednje realne plate. 

S tim ima nešto i činjenica da je država i protekle četiri godine dozvolila ogroman priliv ilegalnih imigranata, verovatno blizu deset miliona njih. Makroekonomski, imigranti kao radna snaga doprinose ukupnom proizvodu i poreskoj bazi, pa državi to ne smeta. Međutim, za mnoge glasače je takva imigracija konkurencija na tržištu rada i razlog zbog kojeg im plata stoji dok korporacijski profiti rastu. Još važnije, žmurenje na ilegalnu imigraciju ogromnih razmera stvorilo je atmosferu bezakonja u državi koja je svetu uvek bila primer vladavine prava.  

Dok Amerika nije čuvala svoje granice, čuvala je tuđe. Nasuprot u svetu raširenom mitu da SAD u spoljnoj politici uvek slede neki svoj interes, realnost je suprotna. Iz raznih ideoloških razloga, Amerika je došla u poziciju da brine o svačijem interesu osim svog, sopstvenih građana i svojih poreskih obveznika. Trampov slogan „Prvo Amerika“ sumira to što su glasači sve više uviđali, da njihov novac i vojnici odlaze u neke druge zemlje bez ubedljivog objašnjenja zašto je to neophodno. To nije uvek bilo tako i tradicionalni američki konzervativizam se zalagao upravo za skromniju spoljnu politiku. Tramp sada vraća Republikance u svoje prirodno stanište.  

Ovde govorimo o politici i kako će to izgledati u praksi ne zna niko. Ne treba imati iluzija da će sve ići kao što je zamišljeno i obećano. I prva Trampova administracija ostala je dužna glasačima. Međutim, na čisto idejnom planu, ovaj put je još jasnije šta se nalazi u osnovi Trampove agende. I to nije nikakav  ekstremizam, niti „populizam“, niti „fašizam“ kao što analitičari koji ne čitaju knjige ponekad nabace.  

Trampova pobeda ovog puta predstavlja želju Amerike da se vrati korenima. A ti koreni, ta njena fabrička podešavanja su, ako mene pitate, nešto najbolje što je zapadna civilizacija uspela da iznedri. Pravno i politički, to su sloboda govora, sloboda veroispovesti, tolerancija, osećaj za pravdu i jednakost svih pred zakonom. Ekonomski, to su nesputana ambicija i hrabro preduzetništvo. Ovaj stari koncept Džefersona i Medisona, američkih Očeva osnivača, odneo je pobedu nad socijal-tehnokratskom vizijom današnje levice.  

Slaviša Tasić