Dnevnik u vreme Korone #1
Vanredno stanje iz ugla psihologa
Autorka: Bojana Todorović, psiholog i psihoterapeut
Vanredno stanje naše duše počelo je mnogo pre vanrednog stanja koje je proglašeno u državi. Ono što je posebno uznemiravajuće jeste brzina kojom se stvari menjaju. Osećaj sigurnosti i unutrašnji mir koji smo imali koliko u prošloj nedelji gubio se iz dana u dan. Okidač je za svakog od nas bio drugačiji. Ljudi koji se maramicama drže za rukohvate u autobusu. Komšinica koja rukavicama otvara vrata zgrade. Poslednja kutija mlevene Plazme u prodavnici i osećaj da, kada ste je uzeli, kao da ste osvojili najveću pobedu u tom danu. Vreme je da pored medicinske zaštite, počnemo da ozbiljno razmišljam o posledicama koje će ovakvo stanje ostaviti na našu psihu.
Po definiciji, anksioznost je neprijatno stanje strepnje, odnosno strašljivog isčekivanja da će se nešto loše desiti. Osoba očekuje neku opasnost i ima doživljaj da neće moći da se zaštiti od te opasnosti ili da će teško podnositi njene posledice. Situacija sa širenjem Korona virusa podržava sve naše unutrašnje mehanizme koji mogu da proizvedu osećaj anksioznosti.
Pre svega gubimo osećaj sigurnosti koji smo imali kroz stalni životni ritam – posao, školu, vrtić, obaveze, druženja, radne dane, neradne dane. Vanredne okolnosti donose mnogo slobodnog vremena a malo strukture i taj poremećaj ravnoteže uznemirava sve one koji su navikli da budu uposleni. Zato je važno uspostaviti ponovo jedan novi životni ritam, uz strukturu koja je moguća. Planirati vreme u okviru prostora koji nam je dat. Veoma je važno vratiti osećaj smisla situaciji u kojoj se nalazimo. Okrenite se stvarima koje ste do sada zapostavili – razgovori, čitanje knjiga, sređivanje stana, pisanje, itd.
Jedna od osnovnih podrški zdravom psihičkom životu jesu socijalni kontakti. Postepena izolacija usled širenja virusa nažalost odnosi se na ukidanje upravo ove važne psihološke podrške – kontaktu sa drugim ljudima. Svi oni koji su bili zagovornici digitalnih društvenih platformi kao zamene za živ kontakt sada mogu sa pravom da kažu da ovaj način druženja postaje neophodan. Održavajte kontakte na bilo koji dostupan način, internet je moćna mreža koja u ovom trenutku predstavlja značajn alat psihološke podrške.
Naš um je sposoban da predvidi najgore ishode. Nekada smo obuzeti takvim predviđanjima i teško nam je da vidimo pozitivnu stranu sadašnje situacije. Porodice su ponovo zajedno. Deca će biti uz svoje roditelje. Svi umorni od posla malo će se odmoriti. Ljudi će morati da razgovaraju i budu u kontaktu jedni sa drugima. Priroda će nastaviti da živi, neometena. Nazire se novi prostor za razvoj kreativnog mišljenja, prisutnosti, pažnje, interesovanja…
Borba sa nevidljivim neprijateljem
Kada procenjujemo opasnost, mi kao i životinje to najbolje radimo kada smo u neposrednom kontaktu sa pretnjom. Tada se oslanjamo na svoja čula – vid, miris, sluh, dodir – i instiktivno stvaramo strategiju za borbu. Naš organizam tada najčešće reaguje na dva načina – borbom ili bežanjem. U slučaju neposredne opasnosti kao što je neprijateljska vojska, požar, zemljotres itd., mi smo u kontaktu sa pretnjom koja ima oblik i koja je vidljiva i tada se javlja strah. Ova emocija je od presudnog biološkog značaja za naš organizam jer nas vodi u dve već pomenute reakcije koje nam mogu spasiti život. Sećate se poplava 2014? Većina ljudi koja su doživela neposrednu ugroženost od poplavle adekvatno su reagovali da se zbrinu. Nije bilo opšte histerije, panike i nestašice. Strah i zabrinutost su bili srazmerni okolnostima koje su nas zadesile.
Samo nekoliko godina kasnije susrećemo se sa potpuno drugačijom situacijom. Pretnja koja je pred nama je virus. Mikroskopski vidljiva pretnja, u potpunosti razumljiva samo molekularnim biolozima. Dakle, većini nas potpuno nevidljiva i nejasna. Takođe, pretnja koja je pred nama može da mutira i dobije potpuno nepoznat oblik i neprepoznatljiv tok. Jedino ako se razbolimo mi možemo osetiti prisustvo virusa u svom telu. U ovom trenutku je još uvek, ta verovatnoća mala. Ono što se mnogo brže širi od virusa jeste strepnja, strah od mogućeg kontakta sa bolešću.
Zašto je to tako? Naš um ima potrebu da stvarima da značenje. Kada je stimulacija jasna – kao što je poplava koja nadolazi, mozak veoma lako daje značenje ovoj situaciji. Strah koji osećamo tera nas na jasnu akciju – napusti kuću i skloni se. Kada nema dovoljno informacija o opasnosi koja preti, naš mozak nadograđuje informacije koje nedostaju na način na koji najbolje zna- na osnovu prethodnog iskustva.
U istoriji našeg naroda bilo je puno situacija u kojima su ljudi bili izloženi pretnjama. Većina ljudi koji su živeli u doba ratova, sankcija, restrikcija, sada pribegava proverenim načinima da se izbori i sa ovom pretnjom. Kada informacije nedostaju posežemo za iskustvom – ali iskustvo nam ne može pomoći da se izborimo sa ovim virusom!
Našem mozgu potreban je osećaj izvesnosti i kontrole kako nas ne bi preplavile emocije straha i anksioznosti. Zato je važno stvoriti osećaj da vladate situacijom u meri u kojoj je moguće. Obezbedite svoju okolinu tako da vas umiruje a ne uznemirava. Radite stvari koje su vam poznate, koje vas opuštaju. Informišite se, ali ograničite količinu informacija koje dolaze do vas. Birajte samo zvanične i proverene izvore. Ostavite minimalno mesta za neizvesnost koja će svakako postojati i potrajati još neko vreme.
Fizička ili socijalna distanca? Jedno bez drugog je moguće
Jedna od mera koja je preduzeta kako bi se iskontrolisalo širenje virusa jeste zabrana kretanja za sva lica starija od 65 godina i čvrsta preporuka za sve ostale da ne dolaze u kontakt sa drugim ljudima koliko god je moguće. Ova potreba za prekidom fizičkog kontakta je veliki psihološki udarac za mnoge od nas koji su navikli da stalno budu aktivni i sa ljudima. U danima koji slede mnogi ljudi koji inače osećaju simptome depresije i anskioznosti mogu doživeti pojačane simptome usled izolacije.
Izolacija može da zaustavi širenje virusa, to je sigurno. Međutim izolacija, ukoliko je ne prate prave mere psiho-socijalne podrške, može da ostavi dalekosežne posledice. Kada nismo u kontaktu sa drugima mi gubimo načine da umanjimo teške emocije sa kojima se borimo. Nemamo sa kime da podelimo strah, zabrinutost, tugu, očaj ili ljutnju koju osećamo usled ove situacije. Naša slika stvarnosti formira se kroz razmenu sa drugima. Kroz razgovor mi emocijama koje nas preplavljuju dajemo smisao, oblikujući ga kroz reči koje se doživljavaju potpuno drugačije kada se izgovore nego kada ostanu neizgovorene.
Zato je održavanje socijalnih kontakata u ovim danima ključno. To ne znači samo „da budete u toku sa trenutnim dešavanjima“. Mediji, vesti i informacije su jednosmerni izvori. Potrebna je razmena, dvosmerna komunikacija, interakcija sa drugima. Ukoliko sami tumačimo i obrađujemo informacije koje nam dolaze spolja, postoji veliki rizik da će se naša anksioznost i strah povećati. Razgovor sa čovekom, makar i na bazičnom, neprofesionalnom nivou, može da pomogne da svoj strah doživimo u blažem obliku.
Kako bi zaustavili prenošenje virusa vlast je uvela fizičku distancu, zabranu fizičkog kontakta između ljudi. Danas su skoro svima dostupni telefoni, aplikacije, platforme za razgovor. Oni najstariji kojima internet nije blizak uvek su dostupni telefonom, pa i za koju reč uživo, sa bezbedne udaljenosti. Briga je uvek manja kada se podeli udvoje. Verujem da je doba Korona virusa šansa da se međuljudski odnosi ponovo postave u fokus.
Vreme je za usporavanja
Prirodan ciklus života sa dolaskom proleća kreće da buja i budi se. Sa dolaskom proleća većina nas oseća nadolazak dobre energije. Navikli smo da započinjemo nove projekte, lakše donosimo odluke i osećamo se fizički više budnim. Apsurd je da ovo ćemo ovo proleće dočekati i, veoma moguće, ispratiti u potpuno drugačijem ritmu. Očekuju nas dani u kojima će se dosadašnja životna rutina potpuno promeniti. Veoma je važno da razumemo i uskladimo svoj život sa novim ritmom.
Virus je bolest koja napada naše telo i ovih dana smo svi fokusirani kako da svoje telo zaštitimo od nevidljivog neprijatelja. Telo je osnovna podrška za život, ako smo bolesni fizički mi i psihički osećamo da nešto nije uredu. Okolnosti u kojima se tenutno nalazimo pružaju mnogo mogućnosti da se vratimo svojim bazičnim osloncima i svom fizičkom zdravlju. Vanredno stanje koje vlada u zemlji za mnoge može doneti više sna, odmora, bolju ishranu i kvalitetniji odnos prema svom telu. U brzini u kojoj smo do sada živeli, često se dešavalo da zapostavimo svoje bazične potrebe. Ovo je trenutak kada možemo da im se ponovo vratimo.
Usporavanje životnog ritma znači i manje obaveza, manje zadataka koje moramo da ispunimo. Ono što će biti novo za većinu ljudi jeste da će se pritisak sredine smanjiti, bar što se tiče zahteva koji dolaze u smislu posla i obaveza. Kriterijumi za efikasnost će se drastično smanjiti, ljudi će postati tolerantniji na tuđe greške i biće spremniji da učine ustupke. U situacijama krize raste solidarnost, empatija se povećava a ljudi postaju spremniji da pomognu sve dok se ne osete lično ugroženim, što za većinu još uvek nije slučaj
Nove okolnosti možete iskoristiti da malo više oslušnete sebe. Koje su to potrebe, interesovanja, želje koje ste možda sad u mogućnosti da dosegnete? Jedan veliki luksuz je i vreme koje konačno imamo da promišljamo ovu situaciju kao i mnoge druge o kojima zbog brzine života nismo imali nikad dovoljno vremena da na miru razmislimo.
Nastaviće se…
