Autorka: Svetlana Bunčić, menadžer za odnose sa zainteresovanim stranama, Naftna industrija Srbije; MEMBA alumni 2017.

Subota 28.03.2020.

Najveći izazov nam je da održimo formu dana i formu tela. Pravim prisilan raspored, a vuče me dokolica.

Samodisciplina postaje prioritet broj jedan!

Petak 27.03.2020.

Sinoć sam čekala do 21:30h da počne Optužujem, Romana Polanskog na online festivalu. Ispratila sam najavu za taj festival i spremila se da gledam film. Nikako da počne. Šaljem poruku Mariji da pitam da li ona uspeva, da li gleda film. „Festival počinje sutra u 21h.“ Stiže poruka. Da, da, znam da počinje 27-og, ali više ne znam koji je danas dan ni datum.

Već drugo jutro ove nedelje doručkujem kačamak. Prezirala sam to jelo kada sam bila dete. Nana i deda su ga mnogo voleli i jeli smo kačamak svako drugo jutro, čini mi se. A, onda bi došao vikend i tada bi ga i tata poželeo. Sećam se svog očaja kada bih nedeljom ujutru čula da poručuje kačamak za doručak. Sećam se i da sam jednom tako sedela satima pored tanjira sa kačamakom koji se ohladio jer mi otac nije dozvolio da odem od stola dok ga ne pojedem. Oko podneva mi je mama, prećutni saučesnik, donela u sobu sendvič. I sada mogu da se setim ukusa tih suza preko kajmaka i svežeg hleba. Ne znam kada sam ponovo otkrila da je kačamak divna hrana, topla i prijatna za stomak. Tako se pušio u tanjiru i kada sam bila mala. Podsećao me na jutra sa mojim dedama i bakama. Na bezbrižnost.

Danas sam prvi put od početka samoizolacije videla komšinicu. I čula je. Loše izgleda. Izbezumljeno govori. U panici je. Ne spava. Neprekidno gleda televiziju. Ne deluje dobro. To stanje svesti koje nastaje iscrpljivanjem strahom, nikako nije dobro.

Četvrtak 26.03.2020.

Ispred apoteke dugačak red. Osećaj gužve stvara razmak od dva metra između ljudi, a ne njihov broj. Unutra može da bude samo dvoje. I kada je prvi sledeći na redu, čovek ima osećaj da je dalje od svog cilja, da će duže čekati, samo zato što je prostorno dalje od kase. Iracionalna, manipulabilna vrsta.

Iz apoteke izlazi starija gospođa. Ima više od 65. Jedna žena iz reda počinje da viče na nju. Neprijatno je. Gde je pošla. Šta će tu u to vreme. Hoće li da ona zove policiju. Pridružuju se pojedini iz reda. Starija gospođa gleda u zemlju. Deluje uplašeno: „Možda nemam lekova“, kaže tiho i ubrzava korak. Ne znam zašto pomislim na Gospodara muva, Vilijema Goldinga.

Potpuna zabrana kretanja starijima od 65 u gradovima i od 70 u selima izrečena je odmah po uvođenju vanrednog stanja. Ideja zaštite, realizovana kroz neustavnu meru, legalizuje ionako prisutnu diskriminaciju starijih. Prošle nedelje u Jutarnjem programu prikazivali su snimke iz jutarnjeg šopinga. Za njih stare otvore par stotina prodavnica od 4 do 7h ujutru. Čekaju u redu, na po dva metra,jedno od drugog. Po mraku. Sa naopako postavljenim maskama, sa šalom preko usta jer nemaju masku, sa gazom koja visi. Izlaze sa smotuljcima. Poniženi i uplašeni.

„Bake i deke“. „Stariji sugrađani.“ Hej! Oni su bake i deke samo svojim unucima ukoliko ih imaju. Oni su glumci, profesori, poljoprivrednici, pevači, akademici, kuvari, nečiji prijatelji, pisci, novinari, slikari, sveštenici, vozači. Oni su jednaki. Hej, jednaki!

Danas u Srbiji potvrđeno 457 slučajeva. 7 umrlih od Covid 19.

Umiru samo stari i bolesni, tako kažu. Samo, virus nije upoznat sa našim uzrasnim kategorijama. Najmlađa žrtva ima 48 godina.