PRIČA O NAMA, VEROVALI ILI NE

Ovo je priča za sve nas. HR experte, Menadžere, CEOs, GD, vlasnike, sve mlade koji ulaze na tržiste rada…sve nas koji živimo u nekoj od sledećih, ozbiljnih zabluda:

• Da imamo dobar Employer Branding kompanije
• Da smo inovativni, kreativni a možda i jedinstveni u tome kakva nam je politika odnosa sa zaposlenima
• Da smo drugačiji i napredniji u oštroj tržišnoj konkurenciji kada su u pitanju benefiti i privilegije koje dajemo zaposlenima
• Da sve dobro dolazi sa zapada
• Da je kopiranje inostranih biznis modela siguran put ka proverenim rešenjima i dobrim rezultatima

Ako je nešto od ovoga vaše uverenje, molim vas da procitate tekst. Sigurna sam da ćete posle čitanja i vi sebe pitati (kao što ja jesam):

„A šta smo mi radili poslednjih 50 godina osim što smo prevideli ili zaboravili ovakve primere?“

 Kako je moguće da su akteri ove priče živeli korporativne živote kojima mi danas težimo? Mi se danas upinjemo da iskreiramo takvo radno okruzenje i takve odnose. I to ne svi, nego oni napredniji, osvešćeniji, one bolje firme i bogatije industrije, oni koji su čuli ili veruju da je snaga u ljudima….

Da li je ova priča dokaz da je biznis evolucija zaista jedan spor proces u kome nema velikih i radikalnih skokova?

Ne znam, hajde da pogledmao zajedno. Ko želi originalnu priču, evo linka.

A ko su to „oni“?

Ko želi skraćenu priču, evo je, a uvek možete da kliknete na link, ako mislite da nešto nisam dobro razumela.

Spremite se za vremepolov….zvučaće kao da putujemo u budućnost ali putujemo u prošlost….

Radnja se dešava 1974.godine u Srbiji. Originalna priča iste godine objavljena u časopisu Praktična žena.
Naslov teksta: MODERNA TEHNOLOGIJA ZAHTEVA ODMORNE I ZADOVOLJNE RADNIKE.

– Srpska fabrika “Kluz”, industrija padobrana i konfekcije (odeće).

– Zapošljava 3500 ljudi. Posluje na 3 lokacije.

– Od ukupnog broja zaposlenih 90% su žene, a na mnogim rukovodećim mestima su takodje žene.

(Ups!!! Mi takve firme danas skoro da nemamo, ali težimo tome da nam zavlada rodna ravnopravnost i ako Bog da imaćemo kvotu od  30% zena u menadžmentu). Na tome rade i mnogo veće i jače ekonomije od naše, nije ovo lokalni problem. Poslednjih 10 godina ovo je vruća  tema i ako kao kompanija niste bar osvešćeni da je ovo svetski trend, onda niste u toku…

Ne tako davno

– Dalje, ova kompanija je pre vise od 50 godina imala “Centar za obuku kadrova” (to se danas zove Training & Development department, tamo gde postoji, a ne postoji svuda) – gde su se zaposleni prekvalifikovali i dokvalifikovali.

– Fabrika je imala saradnju sa Radničkim univerzitetom – gde su se takođe usavršavali stručno ( a ja sam verovala da je longlife learning nova ideja).

– Zapošljavali su nove radnike preko Zavoda za zapošljavanje.

–Prosek godina zaposlenih 26! Zaposlenih 1600 omladinaca.

– Prvi su (7 godina pre ostalih!) skratili radno vreme na 42 sata nedeljno, a to je bilo vreme kada su i subote bile radne.

– Dalje, radnici su imali plaćenih 15 dana godišnjeg odmora u fabričkim odmaralištima (podvlačim 15 dana!), a u svako doba povlašćene cene za korišćenje istog. Ne bih istraživala na kojim obalama su imali odmarališta…

– Obdanište za decu radnika (koje su referendumom ugasile majke Kluza jer su odabrale da decu vode u obdaništa bliže kućama).

– Plaćanje na bazi performanca: mogućnost da prebacivanjem norme skoro utrostručite svoju mesečnu zaradu! Da, dobro čitate, skoro utrostručite.

– Plata se ne povećava linearno (isto svima) nego prema rezutlatima rada….

Samo toliko?

Kompanija brine da radnicima bude sređen privatni život– dodeljuju im stanove, besplatan doručak čiji jelovnik sastavlja lekar (a ja sam mislila da je ovo tekovina savremene IT industrije).

Ako ste misliili da znate šta je solidrnost, poslušajte ovo:

– Ovi ljudi su svakog meseca od svoje plate izdvajali novac za one “kolege koji su sporiji od drugih u svom radu zbog starosti ili bolesti! “Traka solidarnosti”. Danas se takvi često izbacuju iz firme jer su “nesposobni ili lenji”…ko će još da se bavi uzrocima njihovih loših rezultata.

-Moto im je bio “dogovor kuću gradi” pa su odluke donosili konsenzusom a ne silom i autoritetom tj iz pozicije moći.

Benficije kakve danas možemo da sanjamo, tretman zaposlenih koji možemo da priželjkujemo, uvažavanje, poštovanje porodice i privatnog života, briga da ljudi budu odmorni i zadovoljni….

Priča koja nije samo priča

Ja sam verovala da nam ovakve stvari dolaze sa zapada, a nama ide teško da ih implementiramo jer nam je kultura takva kakva je….Mnogi tako misle.

I šta smo mi uradili sa ovakvim primerima za poslednjih 50 godina? Zaboravili ih. I umesto da smo na ovakvim biserima gradili svoje autentične korporativne kuture, mi smo se povodili pomodarstvom misleći da nam sa zapada stižu prave stvari i pravi način..i evo gde smo danas. Tu gde su dobre, državne, srpske firme bile pre 50 godina.

Možda nije loše da se osvrnemo oko sebe i budemo ono što jesmo, a ne loša kopija stranih praksi koje neselektivno preuzimamo, a osim mase buzz reči koje ponavaljamo da bi makar zvučali fensi, kao da nismo baš razumeli šta je poenta.

Sigurno je bilo i drugačijih primera, ali priznaćete, ovo je impresivno i za ono vreme i za ovo mesto.

Nataša Stamenković, koselektor Jesenjeg Vivaldi HR foruma