ŠTA JE NOVO U HR-U?

 Autor: Nataša Stamenković, HR expert

HR prolazi ozbiljnu krizu identiteta, ne samo u Srbiji već globalno. Fundamentalne promene su nužne kako bi ova korporativna funkcija preživela i pronašla svoju novu svrhu, smisao i perspektivu. Čini se da je u Srbiji i regionu situacija još ozbiljnija ako ništa drugo onda zbog nedostatka formalnog obrazovanja za ovaj zanat koji se peče jedino kroz iskustvo i neformalno obrazovnje. I da hoćete, nemate školu za ljudske resurse, jer HR nije nauka već holistička praksa. Bar ovde kod nas. Mislim da nema zanimanja gde je raznolikost formalnog obrazovanja onih koji ga rade veća nego u ljudskim resursima. Ali, to je snaga ove funkcije a ne mana.

A broj ljudi koji rade ove poslove je sve veći i veći…. Ostvaruje se vizija onih nekoliko HR menadžera u Srbiji s kraja XX veka: “ da svaka firma ima sektor ljudskih resursa”. Evo sada skoro svaka ima ali problem nismo resili. Da li uvek iz kvantiteta izraste kvalitet tokom vremena?

Imamo problem jer ne samo sto HR-u nije kristalno jasno koja mu je uloga i svrha nego najčešće veliku zbunjenost pokazuje i menadžment kojem je HR podrška. Najčešće ni oni nisu učili HR jer i da su hteli nisu imali gde.

A svet se menja nezaustavljivo, sve brže i brže.

Romantična uloga HR-a kao “posmatrača” – da podrži i pruži alate menadžmentu, pada u vodu… alate i metodologiju će obezbediti moderne tehnologije a šta onda ostaje HR-u da radi?

Ostaju ljudi, ono što smo u medjuvremenu baveći se procedurama i entertainment menadžmentom, zaboravili.

 Sada imamo nove teme u korporativnom svetu: strast, svrha, smisao, sreća, empatija, lojalnost…..nove načine učenja, balans kao mantru, vraćanje tradicionalnim vrednostima kao što su porodica, zdravlje, privatnost…

Šta tradicionalne HR prakse mogu ovde da urade?

Osim kozmetičkih promena u nazivima poslova (chief happiness officer, chief of people operations, satisfaction manager… i otrcane fraze da su “ljudi naše najveće bogatstvo” kao da nismo baš mnogo svesni da moramo radikalno da se promenimo i mi sami koji radimo u ljudskim resursima, ali i naše prakse.

Mali broj eksperata u ljudskim resursima zna da mora sve više da se bavi integracijom novih  biznis alata, design thinking mindseta u HR prakse, agilne filozofije poslovanja, da razume da modeli kreirani za prosečnog zaposlenog ne funkcionišu jer prosek ne postoji, da se rađaju neke nove verzije menadžmenta i da sve to moramo da razumemo kako bismo redefinisali identitet novog HR-a .

Kao da ne razumemo da moramo da integrišemo znanja i prakse iz drugih nauka i sfera zivota u tradicionalni HR?

Jer ili će HR biti nov ili ga neće biti. Oduvek sam znala da su ljudski resursi suicidalno zanimanje: što ga menadžeri bolje znaju to im je služba ljudskih resursa manje potrebna…ali nisam očekivala da ćemo biti zbog sopstvene intertnosti ovoliko izloženi riziku opstanka. I da će sve ovako brzo da se desi…

Sve je u našim rukama, ali vreme će pokazati da li ćemo palicu bavljenja ljudima predati drugim strukama ili ćemo uspeti da se transformišemo i modernizujemo na način da stvarno imamo svoju stolicu u c-suitu i da to ne bude stvar srećnih okolnosti već uobičajena praksa. Neka vizija budućeg HR-a bude da se zaista bavimo strategijom kroz ljude, (umesto kuknjavom kako nas biznis ne podržava i ne razume a mi samo želimo da im pomognemo)…

Nataša Stamenković

Predavač Mokrogorske škole menadžmenta na programu Menadžment ljudskih resursa