Autorka: Svetlana Bunčić, menadžer za odnose sa zainteresovanim stranama, Naftna industrija Srbije; MEMBA alumni 2017.

Petak 20. mart 2020.

Prvi prolećni dan u svoj svojoj raskoši. Sve vrvi. Ljudi se šetaju, puni su parkovi. Sede na klupama i upijaju zrake sunca. Deca trče, igraju se, viču i smeju se.

Hodaju zajedno. Drže se za ruke. Ona je spustila glavu na njegovo rame.

Ljubica i Jelisaveta beru cvetove maslačaka i jure leptire u dvorištu u Mrčajevcima.

Tu i tamo poneko sa maskom preko lica. Konobari sa rukavicama na rukama. Kad neko ustane poprskaju dezinfekciono sredstvo i obrišu sto. Umesto selfija, prave slike poslužavnika, ceđenog soka i espresa u bašti gradskih kafića. Sitni prestupnici.

Čini se da od kuće radimo i više nego iz kancelarije. Nema radnog vremena, možeš da počneš bilo kada i ne moraš da završiš. A opet, možeš i da izbegneš poziv. I da presložiš prioritete. I možeš da budeš bos. Pre epidemije radu od kuće su se opirali poslodavci. Naš zakon čak nije poznavao tu kategoriju. Posle epidemije će možda doneti zaključak da je tako jeftinije, u nekim slučajevima produktivnije. Možda će se buniti radnici jer gube priliku da izađu iz kuće, gube priliku da se druže i smeju sa kolegama, izađu na pauzu za ručak. Ovako još treba i da ga skuvam.

Otac Draganovog kolege ima temperaturu i suvi kašalj. Primljen je u bolnicu. Testiran. Rezultate ćemo znati sutra.

Ana nije mogla da dođe jer je međugradski prevoz ukinut. Petkom već deset godina prvu jutarnju kafu pije kod nas. Sada ne može na posao, svi klijenti su joj u Beogradu. Ostaje bez prihoda dok ovo traje. Razmišljam, koliko je ljudi koji uopšte neće imati prihode dok traje epidemija.

Danas 32 nova zaražena. Prvi smrtni slučaj. Čovek iz Kikinde nije uspeo. U Italiji 627 mrtvih danas, 767 žrtava virusa u Španiji.

Četvrtak 19. mart 2020.

Budna u 02h ujutru. Na vezi sa Bojanom. Prvi slučajevi u Zambiji. Stranci na radu u Africi donose odluke da li da se vrate na svoje kontinente. Brinu da afrički zdravstveni sistem neće podneti koronavirus.

Razmišljam o ranjivosti naše vrste. Sami sebi uglavnom delujemo superiorno, nadmoćno. A sada, gledamo uživo humanu ranjivost u svoj njenoj globalnoj raskoši.

Rasuđivanje u uslovima neizvesnosti! U uslovima EKSTREMNE NEIZVESNOSTI. U kombinaciji sa društvenim mrežama. Eksperiment in vivo.

Preplavljeni smo pričama o virusu. Televizija, štampa, društvene mreže. Glad za informacijama: kako se prenosi, period inkubacije, simptomi, lečenje, mere zaštite, broj zaraženih, broj umrlih, pogođene teritorije. Potrebna nam je izvesnost. Potrebna nam je koherentna priča. Vapimo za trunkom smisla. Potvrde.

U knjizi iz osamdeset prve pominje se virus Vuhan-400, savršeno biološko oružje. Kreiran u laboratoriji u Vuhanu u Kini. Lansiran 2020. u svet da pomori stanovništvo. Sada je 2020. i virus je krenuo iz Vuhana u Kini. Vest je naravno odmah postala viralna, ups, nezgodna reč. Ne zanima nas ni što se virus pojavio 2019. ni što opis simptoma ne odgovara. Šta se ne uklapa, odbacimo. Šta se poklapa, prigrlimo na grudi.

Žig zveri, digitalni novac, autokratija. Dok se mi zamajavamo virusom, NATO snage se iskrcavaju u Italiji i Mađarskoj. Bombarduju nas koherentnim pričama za kojima naši nesavršeni umovi vape. Ne sviđaju nam se verovatnoće ni naučne istine, laboratorijska ispitivanja ni matematički proračuni.

A onda: „konvoj vojnih kamiona odvozi preminule iz Bergama“. 427 mrtvih u Italiji za jedan dan. Kolaps sistema. STRAH parališe.

Potrebna nam je PRIČA.

Sreda, 18. mart 2020.

Skrolujem, čitam, pratim. Zajednica se ipak ujedinjuje. Prilagođava. Traže se rešenja. Online seminari, virtuelni sastanci. Većina saglasna oko strategije zaustavljanja širenja zaraze: socijalna distanca i samoizolacija. Ipak, mi smo slobodni ljudi, teško nam je da prihvatimo ograničenja. Potrebno je još vremena. Ne vidimo virus. Nismo bolesni. Deluje daleko i fiktivno. Možda nas samo plaše. Ko može da nam zabrani da izlazimo napolje. Možda je ovo sve deo globalnog master plana.

Dragan je otišao na posao. Pijem kafu sa mamom i tatom preko vajbera. Brat se posvađao sa ženom jer neće da čeka potpunu zabranu kretanja u Beogradu sa dve male devojčice u stanu. Ona ne želi da ide iz svoje kuće.

Ema uči. Radimo hemiju zajedno. Zabavno je i njoj i meni. Vidim na mrežama da se svi organizuju da se nastava nastavi pod novim okolnostima. Nastava na RTS-u dostupna svima. Koriste se Google učionica, viber, whatsapp, mejlovi. Solidno.

Teško mi je da ne čitam sve što se objavi, ali nemam kapaciteta da obradim sve i ostanem mirna. Otpratila sam desetak ljudi. Trenutno nemam snage za rasipanje.

Dragan je dobio propusnicu za noćna kretanja. U nekom je štabu za funkcionisanje grada. U toku dana je u kontaktu sa mnogo ljudi. Zasedamo. Donosimo odluku da ostanemo u Beogradu, zajedno. Da pojačamo dezinfekciju njega kada stigne kući.

Ema i ja vežbamo. U 20h prvi aplauz sa prozora i terasa za zdravstvene radnike. Uspelo je. Materijalizovana digitalna inicijativa.

Prodaja goriva je pala. Biznis plan neće biti ispunjen. Benzinske stanice od sutra rade do 18h.

Utorak, 17. mart 2020.

Zovem svoju mamu. Ona je opuštena: „sada će lepo vreme, to ubija viruse“. Ona je srčani bolesnik, a tata ima hroničnu limfocitnu leukemiju.

Šaljem mejlove, pripremam materijal za sastanak u 15h.

Ne uspevam da se oduprem čitanju svega na društvenim mrežama: fejsbuk, instagram, linkedin, twitter, viber grupe. Pratim kako se ko snalazi, kompanije, pojedinci. Kojom brzinom se prilagođavaju, koji biznisi su najugroženiji, kome se čini da drži glavu iznad vode, ili samo nos. Toliko teorija o tome ko je kreirao virus i sa kojom namerom ga je „pustio“ na svet upravo sada. Informacije i dezinformacije o samom virusu, o strategijama borbe, o lečenju, o efektima. Pokušavam da razaznam istinu. Nije jednostavno.

Emi sam potrebna. Potrebno joj je da je uverim da je sve u redu. Profesori im šalju zadatke. Radi i raduje se. Popodne ide na kej sa Lolom. Po povratku sve baca na pranje i dezinfikuje se.

72 zaražena u 18h, skok sa 65 u 8h ujutru. To je onaj trenutak kada rast broja zaraženih počinje da ide skokovito. Prepoznajem trenutak na krivoj koju analiziram čitavog dana. Prepoznajem kod sebe uzbuđenje pred spoznajom koja dolazi iz podataka.

Od sutra je zabranjeno kretanje starijima od 65 godina, i uvodi se policijski čas za sve od 20h uveče do 05h ujutru.

Po prvi put Dragan i ja smo saglasni da Vlada donosi dobre odluke.

Ponedeljak, 16. mart 2020.

Očekivala sam taj poziv sinoć nakon što je proglašeno vanredno stanje. Nevena je pozvala i prenela poruku od direktora da možemo da radimo od kuće ukoliko nemamo posebnu potrebu da budemo u zgradi. Očekivala sam i vanredno stanje i rad od kuće. Pratim već mesecima stanje u svetu sa Covid19 i nadala sam se toj odluci. Moj posao je takav da je rad od kuće moguć.

U kompaniji se u hodu donose odluke. Nismo mnogo unapred predvideli situaciju, ali sada se brzo i efikasno preduzimaju koraci.

Osećam Emin strah pomešan sa uzbuđenjem da se dešava nešto vanredno. Najrevnosnija je u porodici u preduzimanju mera. Pere ruke, presvlači se nekoliko puta dnevno. Podseća me da obrišem obuću, podove, ambalažu mleka i jogurta koji sam donela u kuću. Pomažem joj da organizuje foldere, Google classroom, gmail naloge i kažem da idemo na čas matematike koji je ranije bio dogovoren. Zbunjena je ali mi veruje. Na času matematike kod Joce Ubice je samo ona i jedan student.

„Kad odeš kući, pitaj mamu zašto te laže da je završila psihologiju. Nije ona psiholog kada te tera da učiš matematiku i u doba Korone“, prepričava mi šta joj je profesor rekao na času. „Mama, šta me još lažeš?“, pita me i smejemo se.

Pred spavanje razaznajem osećaj teskobe. Spavam u dnevnoj sobi uz uključen TV.